Piše mi drug, sav izrevoltiran i to velikim slovima na wappu:

"SVE STE VI ŽENE ISTE."

Aman!

Ispravna konstatacija u potpunosti.

Sve smo iste. Ima nas u par kategorija ali to je to, centimetar gore ili dolje...

"Ama ženska glavo je l' znaš ti šta hoćeš? Ne znaš je l' de?! Evo tako i ova moja... ISTE STE MAJO, JA VIŠE NE ZNAM KAKO DA SE IZBORIM SA TIM..." i nastavlja opet velikim slovima da mi ukaže na ozbiljnost novonastale, emotivno- komplikovane situacije u kojoj se našao.

Prevario djevojku, ona saznala, oprostila mu pa nastavila da mu jaše po glavi i onda će vjerovatno da ga napuca taman kad pomisli da se izvukao. Jer može. Može i hoće.

Upozorila sam ga, čekam rasplet...

Jednom prilikom sam dragom rekla: 

„Ti moraš da shvatiš da sve ovo mogu sama. Da kupim, popravim, pokvarim... I prije tebe sam, mogu sa tobom a i poslije tebe samo što mi u ovom trenutku više odgovara da me gladiš po kosi i učiš osnovama kočionog sistema u mom autu. Znaš, sad mi to više odgovara...“ i onda sam ga poljubila, onako naivno i umiljato dok sam slušala kako lupa jer nije pojma imao šta mi to škripi ujutro kad upalim. 

Nikad mi neće biti jasno zašto se na nedjelje gleda kao nešto tužno i depresivno.

Nekad davno sam pročitala članak u kom je baš nedjelja navedena kao dan kada ljudi odluče da izvrše samoubistvo.

Evo, ja ne bih. 

Ja bih izabrala četvrtak jer mi je to uvijek bezveze dan. 

Ni tamo ni 'vamo.

I da, nemam više petak 13. već subotu 14. 

Ono kad ponese, odnese i raznese sve kako ne treba ili kako bi moj tata rekao

 "bolje da juče nisam napustio kuću"

Danas je bio kul dan. 

Još jedan u nizu obožavanja Rihanna, labilnog karaktera i hipsterskog tona.

Denim od denim sam nosila u osnovnoj školi. Mrzila kroz cijelu srednju.

Prezirala kad se trend ponovo vratio i zavoljela zbog Rihanne.

Od "ne bih ja to nikad više" do "evo taman da me malo uhvatiš aparatom i za bloga".

Minus bambi za svaku NE BIH JA odluku.

košulja- H&M

farmerke, krzno- vintage

patike- Reebok

sat- Daniel Wellington

CRNA!

Ljubav je crne boje i tačka.

Ne, nije ovo neki hejterski i negativan post o tome kako  je sve loše i ljubav ne postoji, bla bla...

Ljubav je one boje u kojoj je vi zamislite.

Ja nosim crno.

Crna je moja omiljena boja.

Dakle, za mene je ljubav crna.

Ima ukus mandarine.

 I tamne čokolade, ona  gdje je kakao 70% i više...

Malo je gorka, opora, skuplja usne.

Ljubav za mene ima nedefinisan oblik. 

Zamišljam je u ritmu r'n'b muzike jer u mojoj glavi je ta muzika obla i senzualna,

 nije oštrih ivica kao rock.

Jeste shvatili do sada poentu ili da nacrtam?

Ljubav je sve ono što sebi zamislite. 


Ljubav se ne uklapa se u pravila i definicije, ne postoji originalna i fejk.

 Postoje torbe i cipele ali ne i ljubav.

Ona treba da vas ispunjava od prvog trenutka kad se probudite do onog kad sklapate oči i tonete u san I UVIJEK, ali UVIJEK ljubav treba da bude "meni od mene" a sve ostale dolaze poslije.

Ako sam išta naučila za ovo malo godina to je da ipak moraš da voliš, cijeniš i poštuješ prvo sebe jer odnos prema samom sebi je ono kako će i drugi da te vide.


AKO jednom mjesečno pomisliš da ti ne ide dobro u životu, to je PMS.

AKO svaki dan preispituješ donijete odluke i vrtiš "šta bi bilo kad bi bilo" scenarije, kočnica otkazuje.

AKO ti se desi da ponekad sebe staviš na drugo mjesto da nekom  dokažeš da možeš da voliš, odričeš se i praviš kompromis je znak da ti je stalo ali AKO svaki dan toneš sa drugog na peto, sedmo, deseto mjesto i ako su tvoje istinske želje i sitna zadovoljstva potpuno podređena okolini samo da sačuvaš mir i izbjegneš sukob, te su kočnice propale skroz. Nepopravljive su.

Koliko god je kul dobijati poklone u vidu odjeće i šminke i o svemu tome tipkariti na blogu, u isto vrijeme je kul malo se maketi od toga i blogati jer ti se bloga.

Kul je imati mali dio internetskog svemira koji ćeš da iskoristiš za razmjenu mišljenja, savjete i slično (iako je mrvicu čudno kad mailamo mjesecima o kozmetici, modi, filozofiji i smislu života a ne predstavite mi se imenom i prezimenom, ali OK).

Ja sam na blogu često imala "izlet" postove u kojima sam na kapaljku znala da natipkarim o onom što me muči. Jesam li dobila feedback direktno na blogu? NIKAD!

OVAJ post je bio tako neplanski napisan, bila sam ogorčena sama na sebe i na sve što se dešavalo.

A upravo taj post je bio prekretnica da mi se djevojke javljaju i da razgovaramo danima, mjesecima o svemu tome što muči i njih i mene... I vjerujte mi da sam znala da zaplačem, ne jednom već 1001 na sadržaje pojedinih mailova... Valjda je nekad lakše da se otvoriš potpuno nepoznatoj osobi o svemu što te muči nego nekom ko te poznaje godinama.

I hvala vam na tome. Hvala na nesebičnoj podršci tokom svih ovih mjeseci i svakoj od vas koja se javila. Hvala što ste podjelile sa mnom svoje probleme i što smo s vremena na vrijeme bile tu da jedna drugoj iskažemo podršku, ako ništa kroz par rečenica... 

Pojedine poruke su me toliko puta motivisale a vjerujem da niste ni znale da će tako djelovati. Nadam se da je i neka od mojih priča i životnih situacija nekoj od vas isto tako pomogla jer sve što pišem uvijek je iskreno i "od srca". Ne mogu da vjerujem da jedan bezazleni post može to da uradi.

 Zato blogam i zato se dopisujem sa XY djevojaka i žena i nikad neću prestati.